Бојан Маровић: Добро знам како је немати
Гост подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ je поп певач Бојан Маровић. Стекао је популарност јако млад након музичког фестивала „Сунчане скале“. Публику је освојио песмама „Више те нема“, „Теби је лако“, „Крио сам“… Сматра да ако си срећан у љубави треба да уживаш у томе и да не показујеш то „на сва звона“ да људи то не би покварили, а када имаш успех – не смеш да се гордиш. Његов мото је „Ако је срце празно, шта ти вреди глава“, а животни став да те живот удара тамо где си најтањи…
– Човек је поприлично незахвална работа. Када имаш нешто, онда хоћеш још више. Ја мислим да је то природно, али много тога сам видео као дете и онда сад у овим годинама једино што ми треба је мир. И тај мир нема цену. Не волим никада у животу да чачкам ђавола. Сви смо свесни да је естрада један кретенски посао са још већим кретенима који се баве тиме. Зато кажем родитељима увек када вам дете пожели да буде певач или певачица, добро га изударајте. Немојте да га штедите уопште, зато што бити музичар једно, а бити естрадна протува је потпуно нешто друго – нагласио је Бојан Маровић.
Он је објаснио и да се у време највеће популарности сналазио како ће да преживи, јер није имао новца.
– Зато је мој став овакав какав јесте. Ја добро знам како је немати. И кад имам, увек кажем себи да не дај боже да се узвисим нити понизим пред људима. Проблем је да станеш, да се зауставиш, јер ако то не урадиш, онај ђаво дође по своје. Лопов никад није опљачкао празну кућу, ђаво никад не дира празног човека. То је за њега завршен посао. Увек дира човека који је духован, који има нешто да да више... – појансио је Маровић.
Најтеже му је било када му је отац преминуо, а мајка је за њега, каже, херој.
– Остала је сама са 32 године на такав начин, са два мала мушкарца у кући и ниједног тренутка није спустила главу, него је устала, заврнула је рукаве и у тој црнини ишла и радила. Нама двојици никад ништа није фалило. Ошколовани смо и мислим да смо испали добри људи на крају. Никада није стала. Чак и у тим тренутцима када се све срушило, она је била та која је, што би се рекло онако метафорички, очистила сваку циглу и избрајала оно здраве. Она је мој ослонац, она је нешто врло посебно у мом животу зато што ми никада није дала да станем. Мислим да када изгубите родитеља, не можете се никада опоравити. То се само премести из једног дела главе у неки тамо други фолдер. И кад год завирите тај фолдер, бол је иста. Али ми морамо да живимо и морамо да преносимо то што су нам оставили. Ја сам изабрао своје парче неба и мислим да би мој стари био јако поносан на мене. Јер сам изабрао да идем неким тежим путем, да верујем у чуда, а у чуда можеш да верујеш само ако си свестан околине и садашњости. Ако ниси свестан околине, а верујеш у чуда, ти си можда мало луд – додао је Маровић.
Он је у подкасту говорио о доласку у Београд, о учешћу на музичким фестивалима, о тешким тренуцима у животу, о томе како му је било када се суочио са потпуним опадањем косе, љубави према виолончелу и читању књига, шта је схватио у пандемији ковида 19, дружењу са певачем Тошетом Проеским, а открио је и где се најчешће исплаче када му је тешко и колико води рачуна о здрављу…
