Археологија сећања на Бранка Миљковића
У архиви аутора овог текста похрањена су два необјављена писма – писма Милице Николић и Милована Данојлића – која су сведочанство првога реда о нашем песнику
Епистолар за „принца песника”: Ниш (1934–1953), детињство, гимназијски дани; Београд (1953–1960), песнички узлет у „Делу” 1955, Октобарска награда Београда 1960; Загреб, последњи дани и смрт (крај 1960 – 12. фебруар 1961) – заоставштина, поклон породице Миљковић и колекција преписке, чувају се у нишком Народном музеју од 1971. године. Исте године установљена је награда за поезију под именом Бранка Миљковића. Испред нишког Народног позоришта подигнут је споменик песнику, аутора Небојше Митрића. Године 1972. објављена су Сабрана дела у четири тома (Ниш: Градина), а 2016. критичко издање Сабраних дела у шест томова (Ниш: Нишки културни центар). Преписка је засебно објављена 2012, а 2016. као пети том Сабраних дела. Збирка „Бранко Миљковић” броји укупно 1.662 предмета: колекције аутографа, преписка, фотографије, лична документа, архивалије, комадни намештај, лична библиотека са 592 књиге. Због значаја за националну културу, збирка је 2014. категорисана као културно добро од великог значаја. У посебном галеријском депaртману при Народном музеју је 2018. године отворена Књижевно-меморијална поставка „Бранко Миљковић – поезија као судбина”.
Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето
(„Похвала ватри”, II)
Јер песма се не пише, она се живи
(„Беда поезије”)
Време је лажно, али суд његов је истинит.
(„Ајнштајн се може препевати”, Разговор с песником, НИН, септембар 1960)
Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 – Загреб, 12. фебруар 1961), филозоф, магистрални српски (југословенски) песник неосимболиста, есејиста, критичар, преводилац, још за време свог кратког живота од двадесет шест пуних година, и свега тринаест дана у двадесет седмој години, под ореолом најталентованијег песника друге песничке генерације шездесетих година 20. века, крунисан је песничким „трновим” венцем као принц песника, поред парнасовца Јована Дучића, који је носио скиптар кнеза српских песника!
Старином потиче из лирског поднебља сувопланинског крајишта Заплања, варошица Гаџин Хан, заселак Дубрава, из бројне фамилије Калаварде. Отац Глигорије (1907–1999), полицијски службеник, и мати Марија (1912–2000, девојачко презиме Браило, са италијанским коренима), Хрватица, католикиња, из села Трбоуња крај Дрниша, сплитска регија. Имали су два сина, Драгишу (1939–1993) и Бранка. Данас, једини директни потомак је Бранков братанац Горан Миљковић (1960). У песниковој заоставштини је писмо Немице Елфи Гитнер из 1956, које је насловљено на Бранка Браила!
Детињство, ратно и тужно, и рану младост провео је у Нишу, у скромној кући у Улици Љубе Дидића бр. 9, која и данас постоји и у приватном је власништву других људи! Основну школу и престижну нишку гимназију „Стеван Сремац” завршио је као одличан ђак 1953, када уписује студије филозофије у Београду, које је завршио са високим просеком (1957), без дипломског испита! Тих раних педесeтих година, у граду који је био симбол успеха и у чаплиновском смислу опијао придошлице из провинције светлима велеграда, Миљковић је становао у једној уџерици на Звездари у Улици Рифата Бурџевића 18. у крајњем сиромаштву. Касније, 1954. године, када су родитељи купили кућу на Вождовцу, живео је у Улици Ђорђа Кратовца 52, све до одласка у Загреб крајем 1960. У Загребу је живео у Бјанкинијевој улици 11, и тамо стиче бројне пријатеље у књижевном кругу, пре свих Златка Томичића и Славка Михалића, са којима је имао интензивну преписку. Капитално и потресно сведочанство о његовом последњем дану живота, 11. фебруару 1961, оставила је Ирена Вркљан (1930–2021) у својој сјајној књизи „О биографији: свила, шкаре, Марина” (Графички завод Хрватске, 1987), која се готово и не помиње у доступној литератури о Б. Миљковићу (!).
Колекција преписке из песникове заоставштине селективно је објављена (2012; 2016), и представља значајну грађу за проучавање личности и књижевног дела Бранка Миљковића, али и једног временског периода педесетих и шездесетих година 20. века, многих личности и догађаја на књижевној сцени Београда, Загреба, Сарајева, Љубљане – културног и књижевног простора ондашње Југославије. По хронологији, преписка се односи на раздобље 1956–1961, а најинтензивније се одвијала од 1956. до 1959. године. Неколико писама стигло је после смрти песника његовим родитељима.
Унук надреалиста
По мишљењу критичара, „његова песничка појава велика (је) страница наше културне историје” (П. Џаџић); други пише да „појава, вредност и утицај стваралаштва Бранка Миљковића имају све карактеристике једне „књижевне експлозије” чији одјеци у српској култури тешко да ће икад престати” (Ј. Пејчић). Историчар српске књижевности Јован Деретић пише да је Миљковић био „у ствари, више песник философије, него песник философ”. У колективном сећању био је и остао песник нагло прекинутог узлета у поетске висине, „Икар који се сувише приближио Сунцу” (И. Ивановић), који је пророчки одредио свој пут кроз живот и литературу, судбинском сентенцом – „моја трагична кривица биће страсно бављење поезијом”. Изузетна миљковићевска поетика страсно је потврдила „кривицу”, а живот песника као трагично осећање, непрестани дијалог са смрћу, позитивизам смрти. У једном интервјуу (НИН, 507, 1960), на питање „Које су ваше везе са надреализмом?”, Миљковић је одговорио: „Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболистичку и надреалистичку поетику.” Као својеврсна потврда цитираног исказа може се узети и епизода коју износи Милосав Буца Мирковић у есеју „Кад будеш певао” (СКЗ, 1980), а која се односи на њихов сусрет једног врелог јулског дана на Славији 1960. године. Миљковић је „до грла повезаног црним свиленим шалом, са црним борсалином изнад обрва”, а у рукама је имао књигу А. Бретона „Антологија црног хумора”, Библију француских надреалиста. Том приликом је рекао: „Булеваром, горе, читао сам Вашеа, Жака Вашеа. Велики уметник у животу, још већи у самоубиству.” Поред Жака Вашеа (1896–1919), Миљковић је страсно читао поезију Ренеа Кревела (1900–1935), песника из надреалистичког круга, који је такође себи одузео живот.
Бранко Миљковић је у есенцијалном смислу био рођени песник (poeta nascitur – песник се рађа), благодарећи „двоједином” дару – песничком и филозофском. За седам година страсног и грозничавог стваралаштва, поред поезије, објавио је низ критика, есеја и превода француских и руских песника, углавном симболиста. Превођен је за живота, као и постхумно, до данас, на двадесет страних језика, а уврштен је и у бројне антологије, о чему сведочи и његова пословна преписка.
Додатни поводи за текст „Археологија сећања” у овој прилици су: седамдесет година од објављивања (у „Делу”, уредник Оскар Давичо, други лауреат Миљковићеве награде, 1972) циклуса „Узалуд је будим”, који је представљао узлет Миљковића у југословенској/српској поезији; затим, шездесeт пет година од објављивања две Миљковићеве култне збирке „Порекло наде” (Загреб: Лyкос, 1960) и „Ватра и ништа” (Београд, 1960, са посветом П. Џаџићу „за сваки случај, Б. М.”), критичару и приређивачу првог постхумног издања – „Песме” (Београд, 1965).
За живота песниковог објављене су још три збирке: „Узалуд је будим” (1957) и две збирке патриотске (револуционарне) поезије: „Смрћу против смрти” (1959), заједно са Б. Шћепановићем, и библиофилско издање „Крв која светли” (почетком 1961).
Збирка песама „Ватра и ништа”, која је одмах након објављивања добила привилеговано место у савременој југословенској поезији, донела је Бранку престижну Октобарску награду Града Београда као најмлађем лауреату, овенчавши га уједно „трњем” славе. Она је, уз друге несрећне околности, била пролегомена за драму која је уследила и разлаз са многим пријатељима, поводом злурадих и приземних напада да је режимски и удворнички песник – због песме „Тито” (!), затим, због писма одрицања од сопствене поезије у београдској „Дуги” почетком фебруара 1961, због одласка у Загреб, где ради у Литерарној редакцији Радио Загреба, постаје члан Друштва књижевника Хрватске „што је све скупа добило свој епилог у трагичној смрти песника, у Ксаверској шуми 12. фебруара 1961, коју и даље прате бројне контроверзе и беле стране”. Службена, канонизована верзија до данас гласи да је у питању самоубиство!? Лука Прошић, филозоф, песников друг из гимназије, пише „да су Бранкова смрт и, наравно, цео његов кратки живот постали мит због његове поезије и они припадају његовој поезији”. Миљенко Јерговић пише да je митологијом којом је проткан његов песнички узлет с трагичним крајем „створена легенда која ће се преносити с нараштаја на нараштај”.
У архиви аутора овог текста (Архив „Младеновић Арт”) похрањена су два писма – писма Милице Николић и Милована Данојлића, досад непозната јавности, необјављена, која су различитим приступом, у ствари, сведочанство првога реда о Бранку Миљковићу и сасвим извесно спадају у епистоларни мозаик тумачења последњег животног искушења и трагичне смрти Бранка Миљковића. Милица Николић (1925–2019), есејиста антологичар и преводилац руске књижевности, и Милован Данојлић (1937–2022), академик, песник, ерудита и национални радник, били су савременици Бранка Миљковића, са специфичним и, у разним модалитетима, блиским пријатељством и одстојањем!
Писмо Милице Николић аутору ових редова писано је наливпером, латиницом, исписаним, разговетним рукописом, датирано „Београд, 21. јуна 2010”, чији се један фрагмент ван контекста у овом тексту први пут објављује и представља у ствари одговор на питање да ли она као секретар редакције часописа „Дело” поседује нешто у вези са Бранком Миљковићем. Одговор је гласио: „[...] Данас, у деветој деценији живота, мислим да могу себи дозволити луксуз да завршим живот у пуној анонимности, мада никад нисам тежила јавној сценографији. То је уједно и одговор на вашу садашњу упућену ми молбу – иако високо ценим вашу посвећеност – јер сам све трагове свог приватног живота уништила.”
Смрт на колективној савести
Писмо Милована Данојлића, написано после једног телефонског разговора са истим постављеним питањем, али овога пута са додатком о томе каква је његова интерпретација догађаја у вези са смрти песника, куцано на механичкој ћириличној машини, упућено ми је из песниковог родног села Ивановци 11. 9. 2009: „[...] Шаљем Вам два одговора која би Вас могла занимати. Других записа не могу тренутно да се сетим, мада знам да сам о Бранку говорио, успут, и разним поводима, не нарочито значајне ствари. Не знам где сам – ни да ли сам – приказао оно место подно Ксаверске шумице у Загребу (јарак, околину, малу врбу) где су га нашли обешеног оног јутра 1961. Сад су тамо изграђене куће, оно место би тешко било наћи. Он се, можда, враћао оном низбрдицом од Шестина према првој трамвајској станици, дуж тог пута је било неких приватних кафана, можда се негде с неким посвађао, па су му, можда, помогли при самоубиству. Истрага је, чини ми се, утврдила знатно присуство алкохола у крви. То је све што Вам у овом часу могу послати, и рећи.”
Можда је присутну дилему, и сва сучељавања до данас, суштински изразио Предраг Палавестра у тексту „Легенда о песниковој смрти” („Књижевне новине”, 269, 1966): „Самоубиство Бранка Миљковића, које су критичари и песникови пријатељи објашњавали на различите начине, остаће, изгледа, заувек неразјашњена тајна на којој ће се, вероватно и убудуће, из ових или оних разлога, с овим или оним побудама, допуњавати и дограђивати, рушити и поново стварати легенда о песниковој смрти.” Овом ставу додајемо и следеће. Kао што је Миљковићева поезија победа над песником и/или поезија као судбина, постала део колективног сентимента и памћења, а многи стихови – сентенце које се могу чути и видети разним поводима и приликама, и у свагдашњем говору садашњих младих генерација, тако је и његова трагична смрт на колективној савести!
