Поетеса покрета
Ани Радошевић покренула је антифашистичку авангардну групу уметника и основала Балетску школу „Лујо Давичо”
У београдској Установи културе „Пароброд” једна од последњих прошлогодишњих уметничких вечери била је посвећена Ани Радошевић, великој балерини и кореографкињи.
„Ани Радошевић, поетеса покрета” књига је која сведочи о девет деценија живота уметнице и зачетнице наше средње балетске школе. Књигу је написала Саида Мустајбеговић, књижевница и социолог, која је аутор и документарног филма „Боје и ритмови немира”, приказаног као увод у промоцију књиге.
Филм говори о авангардној групи „Колегијум aртистикум” која је деловала пред Други светски рат, од 1939. до 1941. године, у Сарајеву и чија је Ани била суоснивач. Група је имала око стотину чланова и кроз разне представе, концерте и изложбе упозоравала је на надолазећу опасност од фашизма из Европе и од претећег рата. У њиховом раду евидентни су сви европски културни утицаји тог времена, нарочито утицај Буриjановог „Дивалдо – тоталног театра” из Прага. Филм је премијерно приказан 9. маја, на Дан победе, 2023. године, а пројекцијом на Сарајево филм фестивалу започео је и његов фестивалски живот, уз до сада неколико међународних награда, рекла је на промоцији хиспанисткиња Јелена Спасојевић.
Ауторка пише о стваралаштву и занимљивом животу Ани Радошевић, рођеној у Чешким Буђејовицама на тлу тадашње Аустроугарске, у јеврејској трговачкој породици Шпицер. Родитељи су имали радњу галантерије и нико се у породици није бавио уметношћу, али је Ани уписала уметничку школу после које одмах почиње да ради у позориштима Чехословачке, потом и Европе. Већ 1935. под уметничким именом Ани Ловрова ангажована је у Великој оперети у Прагу, потом се сели у Загреб, завршава педагогију у Београду, а отвара исте године балетску школу у Сарајеву где наставља каријеру под именом Ани Рајс. С неколико младих уметника, међу којима су Оскар Данон, архитекта Јахиел Финци, сликари Воја Димитријевић и Исмет Мујезиновић, оснива 1939. позориште „Колегијум aртистикум”. Све приче имале су антиратни карактер. Уочи рата забрањено им је деловање у уметничком павиљону „Цвјета Зузорић”, а убрзо почиње рат и полиција забрањује све представе. Ани одлази у партизане средином 1942. где је у Казалишту народног ослобођења била и глумица и балерина до краја рата, играјући на сцени у свим офанзивама, у борбама на Сутјесци, Неретви и Зеленгори. После дугих пешачења, сведочи хроничар, чланови позоришта одржавали су пробе и увече играли представе за борце и локално становништво. После ослобођења играла је на сцени Народног позоришта у Београду, од балета „Шехерезада” надаље. Почетком 1947. поверено јој је да формира средњу балетску школу чији је директор била до краја 1950. године када у Народном позоришту постаје руководилац балета, радећи кореографије у операма. Прва од њих била је „Продана невеста”. Од 1957. била је професор сценске кретње на Музичкој академији, а после пензионисања урадила је бројне кореографије. Ове године навршавају се две деценије од њене смрти.
