Идилична оаза у руском стилу
Божићно бацање ораха на три стране је обраћање Светом Тројству, каже мати Серафима. Цркве на тлу средњовековног центра духовности окружене су потоцима поред којих се за Божић деца играју, као некад, с јагњетом
Вожња уским путем оштрих кривина, после скретања на 15. километру од Параћина ка Зајечару на једну од узбрдица планине Баба, кроз свеже снежне наносе, све веће до заравни у селу Лешје, била је за нас авантура са срећним крајем. Јер, у планинском селу сачекала нас је слика из бајке: потоци пуни брзих пастрмки, дрвени мостићи и извори за које пролазници с балонима за воду тврде да су лековити, округло мини-дрвеће сакривено испод снега...
Још бајковитије зими изгледа велика камена манастирска капија, пред којом вам добродошлицу прво пожели доброћудни „доџер”, љубимац порте, а из које се промаљају сада чисто бели дрвени звоници. Манастир Покрова Пресвете Богородице један је од наших ретких манастирских комплекса саграђених у руском стилу, јер је отац Јован, коме је поверен у време обнове, био опседнут руским бајкама, коментарише један од писаца пристиглих на манифестацију „Петрус – настамба уметника”, коју истоимена књижевна заједница овде организује већ пуне две деценије истичући значај центра средњовековне духовности.
У предбожићној атмосфери дочекује нас мати Серафима, подсећајући на обичаје великог празника. Како каже, нико није Божић украсио обичајима као српски народ, изражавајући кроз симболику паљења бадњака, ломљења чеснице, познавање и поштовање библијских јеванђеља. Бацањем ораха на три стране подсећамо на Свето Тројство. Наш народ, додаје, био је одувек просветљен и посвећен богослужењу и размишљању о тајнама настанка, томе да се покаје и одбаци све што није у духу јеванђеља.
Верницима у манастиру деле „Мисионарска писма” владике Николаја која се односе на Божић. Главна литургија и вечерње бдење одржава се увек у Цркви Светих Козме и Дамјана поред чијег прозора промичу брзи поток и рибе у њему.
– Чин освећења бадњака код нас је изван порте, код извора, где доведемо и понеко јагње како би се деца играла и многа од њих научила како изгледа „јагње божје”, јер су ову и друге домаће животиње видели само на интернету. Иначе, за време празничних литургија, током гласне музике најсвечанијих песама наше пастрмке почињу да скакућу из воде, на опште одушевљење верника и све већег броја туриста. Позивам све који не верују да нам се придруже о празницима. Исто, сваког пролећа за Ускрс чујемо гласно птице, а пој славуја буде толико умилан да је један верник прокоментарисао како види и чује божју лепоту, толику да би од ње могао да умре – прича.
Манастир Покрова Пресвете Богородице, тачније црква с овим именом грађена је средином 14. века и представља најстарију грађевину тог типа у Поморављу.
По писаним изворима, жупан Вукосав је са синовима Црепом и Држманом подигао манастирски комплекс Лештије и поклонио га Хиландару. За време цара Лазара, чије су мошти овде уграђене у намештај, манастир у Лешју се враћа Цреповићима. По писаним историјским изворима, у оближњем утврђењу, средњовековном граду Петрусу, манастир је значајан духовни центар од 1360. до 1456. године и у сталној вези са Светом Гором. Последњи пут се у записима ова црква помиње у 16. веку у пореским списима. Турци су уништили манастир и побили свештенство. Вековима се на овом месту чула само тишина. Темељи старе цркве откривени су 1923. године, након што је народ годинама то тражио: по предању, војнику Живану Марковићу се у сну јавила Богородица и рекла му да нађе место где је био њен манастир. Иначе, од краја осамдесетих година прошлога века народ из краја почиње све упорније да тражи да се манастир поново подигне. Наша црква је, каже саговорница, само усвојила жељу народа.
Храм Пресветe Богородице поново је подигнут 2004. као прва од три садашње цркве манастира, а рушевине старе цркве чувају се као споменик културе. Потом су подизани храм Светог Јована Богослова, као и Црква Светих Козме и Дамјана посвећена лекарима и у којој су мошти великомученика Флавијана из 3. века. На месту куле Орловића Павла подигнута је палионица свећа. Рукотворија се зове мали погон у којем монахиње осликавају дрвена јаја, праве бројанице, мелеме и тинктуре од домаћег биља.
На средини платоа порте, с којег се поглед спушта над девет планинских села је звоник с више од десет звона, где свира и сестра Рафаела, причају посетиоци који долазе само да чују музику звона. После њих, председница заједнице „Петрус настамба уметника” Анисија Цреповић поделила је и Хрисовуље за допринос развоју светске књижевности писцима који су наслеђе средњовековне културе ширили и ван граница своје земље и православља, а међу којима је и потписница ових редова. Растанак с мати Серафимом и сестром Рафаелом протекао је у изненадном необичном миру.
Источник у Богородичиној башти
На средини комплекса у Богородичиној башти је камени Источник или извор на којем је скулптура Богородице у камену и злату, а из њених руку с пролећа тече вода која се користи за обреде крштења. За крај, монахиње су нас полужиле питом с купусом и бундеваром у манастирској кухињи.
Анисија Цреповић
Историјски записи сведоче да је оснивач манастира Цреп имао ћерку Анисију, али се о њој мало зна, чак се не зна да ли је живела овде. Због значаја манастира за нашу средњовековну духовност и њено богато културно наслеђе, Славица Благојевић, председница Књижевне заједнице Настамба уметника „Лештијанска пустиња”, прихватила је предлог покојног књижевника Адама Пуслојића да узме Анисијино име и презиме за свој уметнички псеудоним. Иначе, неки су сматрали да се овај крај у средњем веку називао пустињом због тога што је био сав у песку, док су други тврдили да су тај назив користили монаси пустињаци који су овде боравили у околним испосницама у 14. и 15. веку. У једном натпису откривају да је у „Лештијанској пустињи” писао јеромонах Јован, монах синаитског типа. Ови монаси су се због усамљеничког живота бавили писањем и преписивањем књига, а у манастиру је постојала скрипторија са живом преписивачком активношћу.
Архитектура под утицајем Свете Горе
