Пет огњишта за један људски век
Захваљујући десетогодишњим истраживањима политиколога Милоша Мељанца многи су први пут сазнали за судбину 35.000 становника Војне крајине који су населили просторе данашње Северне Македоније између два рата
Публициста Милош Мељанац je више од десет година истраживао и прикупљао материјал о сеобама колониста из Далмације између два светска рата. Тако је настала монографија „Пет огњишта далматинских колониста”.
По оцени историчара то је изузетно значајан подухват за домаћу историографију који доноси и нека нова, до сада непозната или тек узгред споменута сазнања. Једно од најважнијих заслуга аутора што је детаљно и прецизно проговорио о насељавању данашње Северне Македоније Србима из Северне Далмације, Босне, Лике, Кордуна....
До сада се спомињала једино колонизација Косова и Метохије претежно становницима Црне Горе и Херцеговине, а у монографији се говори и о 35.000 махом Крајишника, који су населили просторе на југу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1922. до 1925. године.
Прича о далматинским колонистима
–Од идеје о остављању писаног трага о далматинским колонистима, па све до штампања књиге уздао сам се само „у се и у своје кљусе”. Важност теме коју обрађујем препознао је др Владан Ж. Јовановић из Института за новију историју Србије, који је докторирао на теми Вардарске бановине и свесрдно ми помогао. Књига има више од 200 до сада необјављених фотографија и архивских докумената – истиче наш саговорник.
Mељанац је до одласка на студије живео у Сутјесци код Зрењанина, селу у којем је живео највећи број далматинских насељеника и њиховог потомства, а они су пре тога низ година провели у Македонији, у околини Прилепа. Записивао је приче старијих људи с прела, посебно из фамилије Мељанац, ишао по кућама и интервјуисао времешне сељане, прикупљао фотографије и документа из породичних колекција. Од својих мештана добијао је путоказе ка другим Далматинцима, па с камером крстарио по војвођанским и шумадијским селима и градовима и обогаћивао базу података.
Морао се ослонити на архивску грађу. Тако је у Архиву Југославије у Београду провео неколико месеци, један дан у Државном архиву Македоније у Скопљу, где није било вредније грађе и четири-пет дана у одељењу у Прилепу. А на македонском простору велику помоћ пружили су му преостали малобројни потомци далматинских насељеника.
Међуратна аграрна реформа и колонизација једна је од тема која се готово уопште није изучавала и истраживала у новијој српској и југословенској историографији. Насељавање далматинског становништва из Врличке крајине и Буковице у Прилепско поље одвијало се од 1922. (највећи талас до 1925) и са смањеним интензитетом трајало је до 1937/1838. године. Колонисти су (намерно од стране локалне власти) бачени на најниже коте у Прилепском пољу – подводном терену где су подизали насеља (Александрово, Карађорђево, Петрово, Ново Лагово и Милошево), изоравали вековима необрађиване пашњаке и мочварне ритове, правили системе канала за одводњавање вишка воде и др.
Државна помоћ била је недовољна да насељеници „стану на своје ноге”. Две деценије, колико су Далматинци провели у Македонији, могао би да се за све да израз да су стално били у „ фази подизања” како кућа, тако и помоћних просторија, стварања сточног фонда, набавци пољопривредног инвентара.
После петиције незадовољних Далматинаца које су масовно косиле разне болести, нарочито децу, колоније су пресељене на погодније локације.
– То је било њихово треће по реду огњиште за само неколико година – наводи Мељанац. Затим наставља: – Таман када су постигли видан економски напредак и демографски бум и допремили доста грађевинског материјала за подизање цркве у центру највећег насеља Александрова, у јесен 1941. године протерани су из својих кућа.
Нову, четврту животну деоницу провели су у избеглиштву по селима на простору од Топлице, преко Заплања па до Тимочке Крајине, а пето принудно огњиште уследило је после Другог светског рата када су пресељени у Банат.
У потрази за бољим животом
– Из банатских села већина потомака се, у потрази за бољим животом, запутила ка српским градовима, а неки су се обрели на простору од Америке до Аустралије. Примера ради, од једанаесторо деце мога деда Ђуре и баба Стане у Сутјесци је остало четворо, троје је наставило живот у Београду, по једно у Крагујевцу, Зрењанину, Прилепу и Мелбурну – каже наш саговорник.
Није му познато, како додаје, да ли постоји још нека књига у којој се обрађује животни усуд српског народа због честих принудних сељења, али је сигуран да је пет огњишта на различитим просторима и у различитим државним уређењима превише за једног пољопривредника – тежака коме треба континуитет да на једном месту уздигне газдинство.
Смирај у равном Банату
Мељанац је до сада објавио више књига. Прву – „Прилепски контрасти”, посветио је српским сељацима – ратницима ослободиоцима Маћедоније од Османске царевине, другу „Милошево –насеобина удовица” посветио је сенима невиних Врличана које су код Крушева, 1942. године масакрирали бугарски окупатори. Књиге прате и документарци „Засијаше гробови солунаца”, „Древни васкршњи обичај” и „Далматински смирај у равном Банату”.
