У леденом краљевству, па у врелој Индији
Из родних Лучана Милена Вујичић упустила се у истраживање Антарктика, у Бомбају је родила двоје деце, а онда се вратила у Србију да буде ближе својима и прелепој природи наше земље
Већ на први стисак руке Милена Вујичић (39) оставља утисак храбре, смеле и позитивне особе. Зато и не чуди да пут којим иде описује у три речи:
„Живот је игра, изазов и авантура.”
Истраживања света ван родних Лучана за Милену је постао стил живота. Дотакла је ледене обрисе Антарктика, у Индији је постала двострука мама и сада планира да освоји Хималаје.
– Одувек сам волела изазове и то ме је одвело далеко. Током студија на ФОН-у почела сам да радим као волонтер „Ајсека” и то ми је отворило врата света. Учествовала сам на разним конференцијама, разменама студената, после студија радила сам у Шведској, Индији. Сада живим у Србији – прича у даху Милена која је управо у тим студентским данима осим градива научила и важну животну лекцију да се све може кад се хоће и кад се јако жели.
На Јужном полу
Таква упорна жеља одвела је нашу саговорницу на далеки Антарктик, пети по величини континент на којем се налази Земљин Јужни пол.
– Док сам била у Немачкој, на студентској размени, чула сам за пројекат „Ајсека” о путовању на Антарктик. То је замишљено као експедиција у којој је учествовало 50 студената различитих образовних профила с циљем упознавања суштине климатских промена, подизања еколошке свести и касније ширењa тог знања – објашњава Милена.
Када је њена пријава за пут извучена, осећала се као да је добила премију на некој игри на срећу, али тада је сазнала и да пут кошта 25.000 долара. Пола износа је била стипендија, а остало је морала да обезбеди сама.
– У том тренутку имала сам 300 долара на рачуну. Пут је деловао прилично нестварно с те тачке гледишта – присећа се Милена. Али није одустала, иако се тад уверила да постоје људи који вас неће подржавати, сматрајући да су ваши планови бесмислени и они други, малобројнији који дају ветар у леђа.
– Схватила сам да је сувишно да онима који ме не подржавају објашњавам шта намеравам да постигнем, да на њих не треба да расипам енергију. Фокус је био на ономе што могу да урадим и на позитивном ставу. То ме је одвело на Антарктик. Сложиле су се коцкице и ипак сам набавила и преостали износ за пут. Сви су се укључили, чак и мој факултет – наводи она.
Милена је тако постала први академац из Србије који је учествовао у овом програму, а једна од тек неколико који су посетили „ледено краљевство”, како описује Антарктик.
На прагу пролећа на јужној полулопти, у новембру, започела је путовање. Преко Београда, Франкфурта, стигла је у Буенос Аjрес, два дана је трајала аклиматизација, окупљање посаде која је била многобројна. Ушуаја, на самом југу Аргентине, била је последња тачка цивилизације која јој је била позната.
Наредна три дана и три ноћи бродом трајало је пробијање кроз десет метара високе таласе Дрејковог мореуза. Морска болест савладала је Милену и многе путнике. Било је веома, веома тешко тих дана и ноћи.
– Тешко је било изборити се с осећајем да си сам. Нигде никога и ничега није било осим екипе и посаде. Тај брод био је читав наш свет – присећа се Милена.
А онда, каже, угледали су копно. Капетан је угасио моторе, да одају почаст континенту који им се приказао једног новембарској јутра, у цик зоре, у пет сати ујутру.
Лед, облаци, сивило.
– Заледила сам се пред природом и њеним величанством. Заборавила сам све непријатно кроз шта сам морала да прођем да бих стигла до Антарктика. Пред нама је био обрис тог огромног простора мора и ледених санти којима краја нема, затим поглед на пингвине и фоке које се одмарају на сантама. Призор те хармоније довољан је да схватимо колико је човек мали у односу на природу. Остаје само дивљење. И данас се најежим док мислим и причам о томе – искрена је Милена.
Иако је календарски почело пролеће, било је хладно, температура је била око минус десет степени, а опрема је била неопходна при сваком изласку.
– Поларни истраживачи били су наши домаћини, имали смо разне туре, радионице, едукације, свашта смо радили, истраживали, испитивали. Сваки дан био је другачији. Спавали смо на броду, ту је била наша база. Додуше и на копну смо провели неколико ноћи, спавајући под ведрим небом или у шаторима – каже наша саговорница.
Највећу радост увек би осетила гледајући преслатке пингвине, који би се залетели и потрчали им у сусрет, несвесни да је човек за њих опасност.
– Животињски свет ме је одушевио. Прилазила сам пингвинима, а и фокама. Водили су нас и да видимо китове убице, орке. То су фасцинантни призори који одузимају дах – прича наша саговорница.
Током боравка на Јужном полу Милени су највише недостајали породица и пријатељи. Сећа се и како ју је забринута мајка на поласку питала да ли ће се вратити, јер није знала како да разуме ћеркину жељу да оде толико далеко од куће у нешто потпуно непознато.
Заиста, све је било ново, никад виђено. Милена је схватила и зашто Антарктик називају пустим континентом – овде нема дрвећа ни жбуња, само неко дивље, ниско растиње и маховина. Леда има највише, зато је ово подручје највећи резервоар слатке, пијаће воде на свету око кога ће тек после 2041. године бити разних подела.
Нема ни људи, осим истраживача.
Милена прича и како је управо на овом месту схватила како човек у трену може нестати, како смо благословени животом на овој планети, али и оно најважније колико је њена Србија лепа земља:
– Живела сам у иностранству, видела различите меридијане. Нигде није идеално и све има плус и минус.
Три године у Индији
Милена је пре годину и по дана постала мајка, и то двострука. Ленка и Новак рођени су у Индији.
– Првих седам месеци њиховог живота провели смо у Бомбају и у свему сам успела захваљујући безрезервној подршци родитеља и породице. Индију сам одувек некако посебно волела и призивала. Први пут сам је посетила туристички, онда сам тамо радила три године. Кад живите у Индији све је далеко, да бих из Бомбаја отишла на неку планину, као што је Рајац, рецимо, треба да путујем авионом. У Србији је све лакше и једноставније – прича она.
Тако се наша саговорница вратила у Србију, желећи да буде ближе родитељима, млађој сестри, фамилији, али и природи.
Туризам на Антарктику
У последње време расте интересовање туриста широм света који желе да посете Антарктик. Осим авантуристичког духа и храбрости за овакву пустоловину потребно је и доста новца, тако да је број туриста још увек минималан. Додуше, на Антарктику нема никаквих туристичких капацитета, хотела, смештаја, продавница.
Осим научних станица, повремено долазе експедиције које бораве тако што су смештене на усидреним бродовима.
Далеко од цивилизације
Антарктик је 800 километара удаљен од Јужне Америке, 2.900 километара од Аустралије и 3.400 километара до Африке. Европљани су га први пут видели 1820. године, када је до њега стигла руска експедиција Михаила Лазарева и Фабијана Готлиба фон Белингсхаузена.
Према Вашингтонском споразуму из 1959. Антарктик је за научна испитивања доступан свим државама света. Споразумом се забрањују војне активности и ископавање руда, подржавају научна истраживања и штити екозона континента.
Главни разлози пораста интересовања за Антарктик средином 20. века били су богатство које доноси лов на китове, откривање рудних налазишта, апсолутна ненасељеност континента, погодности за чување животних намирница, медицинских средстава и лекова због одсуства бацила. Сматра се и да је највећи резервоар пијаће воде на свету.
