Јутро уз ћирилицу

У Аустралију је дошао пре више од пола века, сада већ давне 1960. године, као расељено лице из Париза. Није знао ниједну реч енглеског језика. Уместо пасоша имао је само једно парче папира на којем је писало: „Ова особа наводи да се зове Сретен Божић”.

Десет година касније добио је националну књижевну награду за писање – на енглеском.

Данас живи у својој кући у Мелбурну с динго псом, по имену Линда. Некада их је имао више. Сахрањени су на његовом шумском имању западно од Мелбурна. На овом имању, које је под заштитом државе, укупно је сахрањено 29 паса расе која има митски значај међу аустралијским Абориџинима.

Почетак у Француској

Сретен воли да пише, написао је много књига, па тако није заобишао ни своје дингосе, и о њима је водио дневник. Када смо недавно разговарали с њим, рекао нам је да је у послу, покушава да заврши неколико пројеката, ако године дозволе – сада му је 87.

Из Србије је отишао одавно, а последњи пут долазио је у отаџбину 1966. године с аустралијским пасошем, да види старог оца Стевана у Горњој Трешњевици, код Аранђеловца. Жива су сећања.

– Препознала ме кучка Буба и почела да завија. Није хтела да узме храну од мене – држала ме на оку. Још чујем њен глас. Одмах по моме доласку отац је добио службено писмо из Аранђеловца да се хитно јави властима тамо јер му у кући борави странац. Отишао сам лично у Аранђеловац да то средим – прича Божић.

Више није долазио, али упознат је са судбином свог родног места.

– Трешњевица, где сам одрастао, 1940. године имала је 500 домаћинстава. У њој се од плодова шљива правила мармелада и пекмез за целокупну војску Краљевине Југославије. Данас нема ниједног плодног дрвета. Сељаци су морали да оду за иностранство. Србија има најплоднију земљу у Европи, али је она обрасла у коров. И о томе би се могла писати књига – каже Вонгар.

Његово детињство и младост били су трауматични и тешки. Окупација, па тешке послератне године. Његов отац био је кулак по мерилима нових власти, а самим тим и на удару као реакција. Хапсили су га као кулака.

– Ухваћен је и отеран на робију да копа пут од Дечана према Албанији. Ту је страдала генерација сељака из околине Аранђеловца. Мени су загубили траг, све док нису 1956. пронашли да радим као новинар у Ужицу у „ Вестима”, чији је покровитељ био Слободан Пенезић. Ту је током распуста радио и студент Љубомир Симовић. Након тога стављен сам на „црну листу”. Било ми је забрањено да пишем – сећа се.

Одлучио је да напусти земљу, да потражи срећу на некој другој страни.

У Француској је био расељено лице. Ова земља је те 1959. године била у рату, доста Француза било је на фронту, па им је требала радна снага. Дата му је могућност да ради најтеже физичке послове у време када су већина њихових људи били на фронту у Алжиру. Избеглице су из Француске даље одлазиле за Канаду, Аустралију, Нови Зеланд, Јужну Африку...

Док радиш, имаш боравак – ако не, онда те избаце напоље. Сретен је ишао на вечерње часове француског језика. Ноћима спавао у подруму фабрике без прозора, осећао се смрад уља и влаге.

– Недељом сам одлазио на разне скупове на којима су говорили Сартр и Симон де Бовоар. Ту се могло добити нешто и хране и стећи познанство. Симон де Бовоар је била много приступачнија. Касније, када сам већ био у Аустралији, написала је предговор за мој роман „Ваг” (материца). Било је планирано да дође на турнеју у Аустралију у заштиту абориџанских домородаца. Пут је отказан по савету Жана Пујона, који је с њом и Сартром био уредник магазина „Les Temps Moderne”. У том часопису су 1977. штампали збирку мојих приповетки „Le chemine du Bralgu”, под псеудонимом Б. Вонгар. Књига се такође појавила у Америци под насловом „Track to Bralgu”, односно „Пут за Бралгу” и постала бестселер.

Савладао сам највећу препреку која постоји за писца – да пишем на језику који није мој матерњи језик. Добио сам књижевна признања за кратку прозу – отворио сам ново поглавље у светској литератури. То је тема животне средине. Тај литерарни жанр сам лично започео овом својом књигом, која је у Америци проглашена књигом године и означила почетак новог жанра у литератури званог постколонијализам.

Сретен Божић је 1978. постао познатији као С. Б. Вонгар.

У потрази за авантуром или можда само опстанком нашао се и у аустралијској пустињи, међу Абориџинима.

– Доста сам година живео на северу Аустралије. То су полутропски предели, неразвијени крајеви где су живели домороци Абориџини. Ту су у плитким каменим пећинама галерије њиховог древног сликарства. Неке од њих датирају још из доба неолита, док је Европа још била под ледом. За 70.000 година њихове културе никада нису ратовали. Данас је преживео мали број Абориџина јер се већина утопила у живот белаца. Када сам живео с њима, а то је трајало неколико година, живео сам као и они – каже Вонгар.

Добио је име Барнумбир Вонгар што у преводу значи гласоноша из света духова. Био је ожењен Абориџинком и имао с њом двоје деце. Али, баш после објављивања књиге „Пут за Бралгу” на енглеском, због начина на који је описао живот Абориџина, критиковали су га припадници аустралијске белачке заједнице и тамошње власти. Присилно је одвојен од породице и са севера Аустралије пресељен у околину Мелбурна уз забрану повратка на север. Требало је да му се нешто касније придружи породица. У међувремену су чланови породице помрли, супруга Ђумала и двоје деце, због тога што су пили воду из извора који је био затрован, намерно или на неки други начин. Романи о трагичној судбини аустралијских староседелаца и страдању од радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањима уранијума на њиховој земљи чине такозвани „Нуклеарни циклус”, где спада и књига „Didjeridu Сharmer”, први пут објављена 2006. године.

Више не путује

Више не путује, па не планира ни пут у Србију. Каже да је до прекида дошло с обе стране. Уметницима који живе у иностранству, а нашег су порекла, скоро се и не поклања никаква пажња. Тако је било и с њим, познатији је у свету него код нас.

У овим годинама тешко је наћи снаге за нове велике битке. Задовољство налази у малим стварима.

– Свако јутро, чим устанем, ја прво укључим рачунар да на интернету прочитам „Политику”, срећан што још излази ћирилицом – каже на крају разговора за „Магазин” Сретен Божић – Б. Вонгар.

Хандке

На београдском Сајму књига појавиле су се две Вонгарове књиге. Једна се зове „Didjeridu Сharmer” (издавач „Јасен”) коју је посветио нобеловцу Петеру Хандкеу. То је последња књига из такозваног „Нуклеарног циклуса”. Вонгар је пријатељ с Хандкеом још од 1997. године, када је објављена књига „Правда за Србију”, а занимљиво је и да је чувени књижевник кумовао Вонгаровим дингосима.

Видовити отац

Деценијама се у селу Трешњевица па и много шире препричава један несвакидашњи догађај везан за Сретеновог оца, о коме је и штампа својевремено писала. Отац Стеван је видео у сну напад на краља Александра. Одмах му је писао о томе, својим сеоским рукописом, али није добио одговор. Дворска администрација из обзира није ни показала писмо краљу не придавајући никакав значај овом предвиђању уочи пута у Марсеј. Али, нажалост, догађаји су потврдили овај сан човека, који је служио војску од 1910. до 1918. године и који је веровао у снове. Препричава се и да је у једном сукобу код Дебра наишао на заседу Арнаута. Дванаест куршума је прошло кроз његову униформу, а није рањен.